Njveći broj Sindikalnih Centrala ne pruža ni minimum podrške Sindikalnim organizacijama od kojih se izdržavaju,u borbi da ostvare svoja prava. Razlog za to je korumpiranost rukovodstva sindikalnih centrala i dilovanje sa političkim partijama.
U ime viših ciljeva, zbog kojih navodno i postoje Sindikalne centrale, zadovoljavaju se lični apetiti pojedinaca. Strah Sindikalnih lidera u organizacijama na nižim nivoima da se suprotstave ovome, ili pak i njihova ambicioznost da se probiju ka vrhu sindikalne piramide, sa pravom dovode radnike u dilemu,biti u Sindikatu ili ostati van njega.
Sa druge strane, ne postojanje zakona o Sindikatima pa i lični interesi samih članova sindikata, sputavaju i one Sindikalne lidere koji žele da se stave na raspolaganje svom članstvu,i njihovoj istinskoj spremnosti da se zaštite od sve više nadiruće bahatosti direktora i vlasnika preduzeća.
Glavna bolest Sindikata je sindikalna nepismenost njihovih rukovodstva. Da bi do nekle ublažili svoje neznanje, sindikalni lideri pribegavaju najčešće oprobanoj metodi: saradnja sa rukovodstvom preduzeća ili političkim partijama. Na tome dobijaju pre svega sami sindikalni lideri, ali i dobar deo radnika iz toga izvuče korist. Radnci, članovi ovih sindikata obično dobiju bolje radno mesto, ili oslobađanje od neke teže odgovornosti za koju bi u normalnim okolnostima snosili posledice. Predsednici takvih sindikata imaju najveću korist. Ne samo da su po običaju rukovodioci pojedinih celina u okviru preduzeća, već su u prilici i da odlučuju o sudbini drugih radnika koji su su se „drznuli“ da digni glas protiv nepravde koja se prema njima čini.
Upravo takvo ponašanje predstavnika Sindikalnih organizacija daje dodatnu hrabrost poslodavcu da krši zakon, i kolektivni ugovor na koji i sami stavljaju potpis. Dalje na ruku im ide i ne reagovanje nadležnih inspekcijskih i drugih organa ovlašćenih da spreče takvu bahatost poslodavca. Dakle, sve ostaje na dugim sudskim procesima koji radnici trebaju da vode do ostvarivanja svojih prava, koje im navodno garantuje zakon, taj isti zakon koga ne poštuje onaj ko ima moć, i koga ne sprovodi onaj koji je za to ovlašćen.
Pa zbog svega ovoga podržavam inicijativu da se vrši horizontalno povezivanje radnika na ravnopravnim osnovama, gde će jasno artikulisati čemu se suprotstavljaju i šta traže, uz pridobijanje podrške javnosti i čitave zajednice u kojoj žive, zatim solidarnom povezivanju sa drugim radničkim grupama i razmenjivanju iskustva. Metode koje trebaju koristit su raznovrsne-od direktne akcije do pravnih metoda kojima bi osigurali svoju pobedu. Protiv ovoga će sigurno biti Sindikalne Centrale, koje će se boriti da zadrže svoj monopol, koji su stekli na ime navodne „borbe za interese radnika“.
I ako je iz svega što je ovde napisano a i što je praksa pokazala,teško izaći na kraj sa bahatim poslodavcima ipak sam mišljenja da samo ujedinjeni radnici mogu nešto da ostvare. Na njima je da odluče: hoće li sa onim "nepismenim" i prodatim sindikalnim liderima, hoće li se boriti za svoja prava koja su im zakonom garantovana, ili će ostati po strani nadajući se da će svi problemi u kojima se danas nalaze radnici, njih mimoići.
Srećno vam bilo ma koju opciju odabrali.
Ljubiša Rajčić
Slazem se sa tvojim stavovima Ljubisa,ovo sto si izneo je najcesce u sindikalnim organizacijama,a sto se tice nepismenosti sindikalnih predstavnika i saradnji sa direktorom ,komunal je zivi primer.Ti im poveca plate izbori se za njih a oni posli u prodaju,i ispadose pametni,em si sikaniran od direktora,napadali te fizicki na upravnom odboru,premestili te na drugo radno mesto i ko je stao iza tebe.Ni jedan kolega sindikalac a koliko cujem i tvoja centrala te prodala.Svaka tebi cast,ali druze moj vidis da je malo takvih,vidis da je sve na prodaju.Ali svaka tebi cast na tvojoj borbi,samo je steta sto je takvih malo i sto 90% njih nije zasluzilo da se za njih boris.
ОдговориИзбришиTebi jos jednom sve cestitke.
Ovo sam vec jednom objavio na sajtu LDP i imao diskusiju sa jednim nazovi sindikalcem u februaru na temu brojke govore.Sindikat,danas,gubi svoj smisao,jer je ostala samo deklarativna prica o borbi za eadnika a praksa pokazuje da sprega vlasti i kapitala dozvoljava sebi da radnici postanu nizerazredni sloj drustva,da se na njima vrse experimenti in vivo odnosno koliko moze da se zivi od zarade koju ti isplati direktor.Samo nova vrsta organizovanja radnistva odnosno stvaranje nekog novog sindikata koji ce institucionalno da povede borbu za ostvarenje radnickih prava po zakonu o radu koji poslodavci nemilice krse i za tone snose nikakvu odgovornost.Potrebno je da se pred sudovima zapocnu sporovi o ugovorima o radu koji nisu napisani u skladu sa zakonom tj.u vecini je osnovna zarada izrazena u bodovima a ne u dinarima pa predtavlja pravu meku za direktore koji odredjuju vrednost boda kako im se hoce,prekovremeni rad se nigde ne spominje,rad bez nedeljnog odmora i sl.Neka novi sindikat pokrene i dobije takve vrste sporova pred sudovima,neka se te presude implementiraju u postojece stanje u zemlji pa ce se omasoviti i sindikalno organizovanje.Kada radnik vidi da se neko stvarno zalaze za njega ane za sebe i funkciju,doci ce do uzajamnog poverenja.Ovako ce se nazalost jos vise osipati clanstvo u sindikatima(kojih uzgred i ima previse) pa ce poslodavci lakse manipulisati sa nejedinstvenim radnistvom.Samo masovnost u sindikatu koji bi se zaista borio za prava zaposlenih predstavlja snagu koja bi bila respektabilna za poslodavce,kao i za radnike.POZDRAV.
ОдговориИзбришиpazi se sve se snima tajno ko zna sta je sve instalirani od video kamera do mikrofona pa vas direktor i u Bg zna sta pricate o njemu .Veliki brate da li se vidimo
ОдговориИзбриши